Razmišljanja o prošlosti i biciklističkoj i automobilskoj budućnosti

Razmišljam nešto ovih dana o svim apsurdima stvarnosti u kojoj živimo, o njima kao rezultatima prošlosti koju smo preživeli i potencijalnim posledicama koje nas u budućnosti mogu sačekati ukoliko nešto ne učinimo dok mu je vreme, sada, umesto da se, kad bude prekasno, kajemo što nismo mislili na vreme. I tako uporedim ove, napredne, zapadnjačke zemlje, njihov standard, životne navike, prevozna sredstva, s našom, surovom, stvarnošću. I šta zaključim? Pa, recimo, sledećih nekoliko stvari. Životni standard: nema govora. Daleko smo ispod svih standarda. Toliko smo ispod standarda bilo čega da ne možete da se ne zapitate kako to živimo: zarađujemo bedno, trošimo više nego što imamo – to samo u ovim krajevima može da se izvede. Ko nadoknađuje tu razliku između prihoda i rashoda? Bog sami zna. Automobil možete nabaviti i za 300 evra, ali i za 300.000. Životni stil: kod nas je sve laganica, ali smo stalno u nekoj trci, frci, žurbi, uvek negde kasnimo, uvek menjamo planove usput, nikad da čovek kaže da je sve kako treba. Tamo preko, vreme je novac. Sve pod konac. Kreneš i pre vremena jer očekuješ neočekivani splet okolnosti, gužvu u saobraćaju, kišu usred bela dana, zagušenje saobraćaja. A mi se žalimo što kasnimo kad krenemo u vreme kad je trebalo da smo već odavno stigli- Tamo mora da se odradi sve, a neke stvari imaju prednost – zna se i koje. Prvo posao, pa sve drugo. Jer se lova zaraditi neće od sedenja pred računarom, u bespućima globalne mreže. Prevozno sredstvo: iako ni za 10 godina ne možemo zaraditi za pristojan automobil, skoro da smo i paralisani ukoliko ga ne posedujemo. Putevi nam se raspadaju; trotoare po selima, ukoliko i postoje, češće je lakše pregaziti u gumenim čizmama do kolena nego se upustiti u avanturu upuštanja u nepoznate terene. Njime prelazimo i najmanje udaljenosti – imam kilometar do ortaka, sad ću skoknuti kolicima, šta je to. Prodavnica mi je iza ćoška ali kud ću peške tamo, ne mogu kese vući golim rukama. Pljušti kiša, ’de dete da pustim da gaca po kaljuzi do kolena, moram po njega u školu da ne pokisne! Pada sneg, zaledilo sve, ne pada mi na pamet da idem peške pa da slomim vrat negde. (digresija: nemoj slučajno mokre kose napolje, hoćeš upalu mozga da dobiješ!) I u te puteve koje smo imali, ne ulaže se, paaa, od kad su napravljeni. Rezultat je da više ni oni nisu za upotrebu, odavno, a jedino što se radi – obezbeđuju se novi i noviji uslovi, obaveze, pravilnici, zakoni, uputstva, za automobilski saobraćaj. Gradimo kuću od krova pa se pitamo što nikako da prestane da se ljulja. Svest: na zapadu, ljudi rade i do 50-100 km od kuće, i putuju svakodnevno. Najčešće kolima, jer se javni prevoz smatra, paaa, skoro pa nedostojnim. Ili samo za one koji ne znaju da voze. Ali se, i pored tolike potrebe za motorizovanim prevoznim sredstvima, enormne količine novca, sredstava i ideja ulažu u razvoj upravo nemotorizovanog saobraćaja. Onog na auto-pogon. Što bi se kod nas reklo, auto-noge. Svi imaju noge. Skoro svako poseduje bicikl. Njih u Holandiji, u Hroningenu, recimo, možete nabaviti i za 20 evra. Kad radite za bar 1500-2000-3000 evra, i kad se 1000 smatra crkavicom od koje jedva da sastavljate kraj s krajem, tih 20 evra čini se kao naših 5 dinara, onaj kusur koji nas je blam da uzmemo u prodavnici. Nešto s čijim se gubitkom  možete vrlo lako pomiriti, čak da ga sami odbacite. Neke bicikle u studentskim gradovima studenti i ne zaključavaju i to funkcioniše po principu – ti meni, ja tebi / neko mi mune bajs, ja uzmem sledeći, ostavim ga kad završim posao tako da neko drugi može da se polsuži, i tako u krug. Imate u potpunosti izgrađenu infrastrukturu: biciklističke staze (predviđene i za motocikle), koje su, ukoliko nije moguće fizički ih u potpunosti odvojiti od trake za automobilski saobraćaj, obojene drugom bojom i od saobraćajne trake odvojene punom belom linijom; saobraćajnu signalizaciju – u vidu saobraćajnih znakova i svetlosnih signala; bicikle u potpunosti prilagođene svim funkcijama koje može vršiti automobil (vučenje prikolica, najčešće s kućnim ljubimcima ili omanjom dečicom; prtljažnici; bisage i monosage – za odlaske u kupovinu ili osnovne potrepštine prilikom odlaska na duži ili kraći put; izuzetno veliki broj ispravno popularizovanih manifestacija s ciljem promocije biciklizma kao zdravog i ekološkog prevoznog sredstva (eeej, Srbine! Oni tamo bicikle dobijaju ako kupe kauč, valjda kao podsetnik da i pored sedenja mora da se kreće)); odeću prilagođenu biciklizmu, pritom ne obavezno odeću za profesionalne bicikliste, kojima je putanja od 368946906 km dnevno mačji kašalj), i smatra se odrazom izuzetne nekulture ne poštovati sve ovo, odrazom necivilizovanog sveta ne znati da na biciklističkom semaforu moraš da sačekaš da prvo prođu pešaci, pa ostali. Recimo. Kod nas: ma kak’e veze ima što je parkiranje zabranjeno na raskrsnici, samo da skoknem do prodavnice dok je crveno na semaforu, brzo ću! I time polako dolazimo do nekih zaključaka. Što se zemlja smatra razvijenijom, to su joj uslovi za biciklistički saobraćaj savršeniji. Samo pogledati Holandiju i Nemačku. Ja sam tamo boravila, pa mogu odgovorno da tvrdim sve što sam napisala. Izgleda da ni Skandinavci ne zaostaju, a po svedočenjima Jovana Memedovića, koji je letos biciklirao po Toskani, što smo imali priliku da oko Božića pratimo na RTSu, i Britanija je tu negde, a tek Italija i Francuska… Što imate veću objektivnu fizičku potrebu za automobilom (velike udaljenosti između tačke A i tačke B koje morate preći), to vam zemlja (vlada, političari, foteljaši, vlast!) više ulaže i u alternativne vidove prevoza. Da vam pokaže da se sve to može i drugačije. Ekološkije. Jeftinije, majku mu! Jer ako imate ograničene izvore nafte, i ako je proizvodnja iste skupa i večito ide od početka, i ako zagađuje životnu sredinu, i ako vas, na duže staze, čini debelim i bolesnim od sedenja, pritom vam diže i pritisak (gužva u saobraćaju? Oni što nalegnu na sirenu ako ne krenete onog momenta kad se na semaforu upali zeleno?), oni s vrha ulažu i u neograničene, obnovljive, izvore energije (ljudsku snagu i auto-noge), u biciklo koje kad se jednom napravi da valja ima da valja i traje decenijama (pa običan gradski bicikl u Holandiji možete kupiti i za 1000 evra! Kod nas neki još uvek voze bicikle iz svetskih ratova i ponose se njima!), s minimalnim ulaganjima (je li isplativije zakrpiti gumu na automobilu ili na biciklu? A tek zamena šoferšajbne, kočnice, lanac, pa sto drugih čuda, akumulatori, karburatori, brisači…), i čini vas zdravijim i srećnijim (koji su biciklisti ikad zaratili ili završili na sudu jer je ovaj drugi izleteo u krivini a nije izbacio migavac i ko je tu kriv, ovaj što vozi 80 u naseljenom mestu ili onaj što mili 40 na autoputu?). A u šta mi ulažemo? U rasprave da li nositi svetloodbojni prsluk i kacigu. U rasprave o tome da li dati biciklistima parčence asfalta kojim bi mogli da se kreću bez straha da će ih prvi manijak pokositi jer mu se žuri. U neke tako besmislene stvari da je postalo besmisleno i samo o tome razmišljati. U nametanje pravila i obaveza a da nemamo osnovne uslove za sprovođenje toga o čemu se raspravlja – slobodno i neometano kretanje biciklom u neljudskim uslovima koje želimo da nazivamo urbanizovanim! Kad budemo imali osnovne uslove za rad, lako ćemo, drage volje, prihvatiti sva pravila i čak sami praviti nova, i biti veći papa od pape! Ja kad vam kažem.

Advertisements

Jedno mišljenje na „Razmišljanja o prošlosti i biciklističkoj i automobilskoj budućnosti

  1. Povratni ping: Razglednica iz Novog Sada: 64. novosadska kritična masa | Vozi Ulice

Šta ti misliš?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s