Pravo na slobodno kretanje gradom.

11.jpg

„Imali smo situaciju u kojoj je dete predugo držalo ukradenu lizalicu, i sada kada je otkriveno i kada mu je lizalica oduzeta, prirodno je da će neko vreme da plače, ali će to isto dete, kada odraste, biti zahvalno roditeljima što su mu sačuvali zdrave zube.“

Ovih dana na lokalnim internet portalima ponovo caruje mržnja. Mržnja prema biciklistima, pešacima, arhitektima i slučajnim prolaznicima… Svima onima koji žele da ostvare svoje pravo na slobodno kretanje, ono koje nam se svakodnevno osporava na ulicama, ali kako vidimo, ništa manje i na internetu.

Iako je jasno da male saobraćajne promene koje su se desile u Šapcu u poslednjih godinu dana, podržava veliki broj građana, od kojih većina ne posećuje ili ne ostavlja komentare na društvenim mrežama, najnovije kritike ipak predstavljaju zgodan povod da se razjasni nekoliko često pominjanih zabluda.

Pa da krenemo od početka.

  • Saobraćajni inženjeri, a ne urbanisti, zaduženi su za projektovanje gradskih ulica.
    Netačno.

Izradom urbanističkog projekta za potrebe urbanističko-arhitektonskog oblikovanja površina javne namene (ulice, trgovi, parkovi i dr.) rukovodi odgovorni urbanista arhitektonske struke sa odgovarajućom licencom.
(Zakon o planiranju i izgradnji, član 2, stav 6; članovi 60 i 62.)

Iako saobraćajni inženjeri imaju bitnu ulogu u ovom procesu, pred Zakonom je odgovorni projektant svih javnih prostora – u šta naravno spadaju i gradske ulice – urbanista arhitektonske struke. Arhitekta (urbanista), svojim obrazovanjem i praksom, upućen je na razmišljanje o gradu i na oblikovanje grada, čiji razvoj planira za desetine godina unapred, uračunavajući pritom brojne parametre koji omogućavaju njegovo skladno funkcionisanje. Zbog te razlike u perspektivi, odnosno zbog toga što saobraćajni inženjeri u svom radu posmatraju samo jedan deo slagalice, kao što sa druge strane obični građani zastupaju partikularne, a planeri opšte interese, odgovornost koju arhitekta ima pred Zakonom mora biti preslikana i u praksi.

  • Udruženje Vozi ulice utiče na saobraćajnu politiku grada.
    Netačno.

Iako se našem udruženju konstantno spočitava uticaj na saobraćajnu politiku grada i na konkretne promene koje se dešavaju, moramo da kažemo da, na našu veliku žalost, to nije slučaj. Kao što možete videti na ovom blogu, mi već nekoliko godina dajemo konkretne predloge za uređenje infrastrukture, i ni jedan od tih predloga nije realizovan niti usvojen, pa je čak formiranjem Saveta za bezbednost saobraćaja prekinuta i prethodna praksa sastanaka zainteresovanih strana sa predstavnicima gradske uprave na kojima smo nekada imali priliku da podelimo svoje ideje i stavove.

Istina je da mi pozdravljamo pojedine promene koje smatramo pozitivnim, mada smo svaku od njih pažljivo i kritički obradili na ovoj stranici, ukazavši na uočene propuste. Srećom pa na našem blogu svako istine željan ima slobodu da pročita i da prokomentariše.

Uvek ćemo podržati one promene za koje mislimo da doprinose većoj ravnopravnosti svih učesnika u saobraćaju, a protiviti se onim politikama i promenama koje učvršćuju i podstiču ekskluzivno pravo koje motorna vozila imaju nad gradskim ulicama.

  • Željko Pantelić je stručna osoba za pitanja saobraćaja u gradu.
    Netačno.

Željko Pantelić i njegov tako često citirani Bunar-blog, postali su opšte mesto za emitovanje mržnje upućene ka biciklistima i ka našem udruženju. Pri tome najviše pogađa činjenica da njegove tekstove koji obiluju polu-informacijama i ne-argumentovanom kritikom svega što se ne uklapa u njegovu suženu viziju sveta, podržavaju, citiraju, pa i dele ljudi koji pokušavaju da prikažu sebe kao ljude od kredibiliteta.

Pa da li je penzionisani pukovnik Željko Pantelić stručna osoba za pitanja urbanizma i civilnog saobraćaja u gradu? Naravno da nije. A on to možda najbolje i sam odriče svojim pisanjem i jasnim stavljanjem sebe na stranu pojedinim vidovima saobraćaja. Da se Bunar pita, sasvim izvesno, biciklistima bi bilo zabranjeno kretanje gradom, a pitanje je kakva bi pravila važila i za pešake… Verujemo da nije sporno da neko sa takvim stavovima ne može objektivno da sagleda saobraćajnu politiku grada, čak ni u domenu komentara. Pa zašto onda njegovi napisi imaju tako veliku popularnost?

Zamislite, na primer, kakva bi salva kritika nastupila kada bi neko rešio da u pešačku zonu Šapca ponovo vrati motorni saobraćaj. Pešaci (a svi smo mi pre svega pešaci, mada pojedinci to često zaborave), osvojili su taj prostor i smatraju ga svojim. Na isti način reaguju i pojedini vozači motornih vozila koji su izgubili deo prostora u Karađorđevoj ulici. Sve je ovo legitimno, ali se jednom moralo desiti. Činjenicu da su motorna vozila koristila 90% širine ulice koja je nastavak pešačke zone, pri čemu je oko 40% profila odlazilo na vozila u mirovanju; činjenicu da su motorna vozila za kretanje imala na raspolaganju 10m kolovoza, kada im je po Zakonu dovoljno 6, a pešaci na pojedinim mestima ne više od jednog metra, mada je po Zakonu obavezno 1,8m, a po svakoj logici na ovoj lokaciji i daleko više, kad-tad bi morala biti registrovana i promenjena…

Dakle, mislimo da razlog leži u konzervativnosti pojedinih korisnika javnog prostora, i u teškom privikavanju na promene… Da se gospodin Željko na svom blogu bavio predlozima za unapređenje saobraćaja, verovatno bi dobio podeljene reakcije malog broja pratilaca, ali s obzirom da se opredelio za daleko lakši posao kritike urađenog, može da uživa u oduševljenom odobravanju i sticanju brojnih obožavatelja.

Ipak, to ne sme obeshrabriti nosioce promena. Da bi se unapredio i očuvao kvalitet života kojem svi težimo, grad mora da se razvija i arhitekti moraju da se, kao odgovorni roditelji, bave planiranjem budućnosti ovog mesta.

I za kraj,

  • Pešaci i biciklisti su najveći problem u saobraćaju.
    Netačno.

Kako je navedeno na blogu Željka Pantelića, Zoran Penonić, načelnik službe saobraćajne policije na prethodnom sastanku Saveta za bezbednost saobraćaja izjavio je da su pešaci i biciklisti najveći problem u saobraćaju jer najmanje poštuju saobraćajne propise.

Čime se to mere problemi u saobraćaju? Izgubljenim životima? Napisanim kaznama?

Ako se mere izgubljenim životima, najveći problemi u saobraćaju (a što dokazuju analize koje se ponavljaju iz godine u godinu) su neprilagođena brzina, nebezbedno preticanje, vožnja u alkoholisanom stanju i druge sintagme koje se stavljaju uz pojam motornih vozila. Jedini faktor koji može životno da ugrožava na ulicama i putevima u Srbiji je motorni saobraćaj. Pešaci i biciklisti svakodnevno svoje živote stavljaju u torbu pred često nemarnim vozačima automobila koje ovde pomenuti podržavaju.

Ovakvu tvrdnju može da ilustruje i informacija koju smo po zahtevu o dostupnosti informacija od javnog značaja dobili upravo od gospodina Penonića, a koja govori da, od ukupno 830 saobraćajnih nezgoda u kojima su povređeni ili nastradali pešaci i vozači bicikla, na teritoriji koju pokriva PU Šabac u periodu od 2010. do 2013. godine, tek 173 puta uzrok udesa bila greška jednog od ovih učesnika u saobraćaju. To su ponavljamo samo podaci o nesrećama u kojima su učestvovali pešaci i biciklisti…

Ono što je bitno je to da bi trebalo svi, sa ili bez pomoći saobraćajne policije, da štitimo ranjive učesnike u saobraćaju. Pešaci pažnjom, svi vozači mirnijom vožnjom, a arhitekti projektovanjem pametnije mreže gradskih saobraćajnica i infrastrukture koja će fizički onemogućiti razvijanje velikih brzina u naseljenim mestima, povećavajući efikasnost saobraćaja i kvalitet života u javnom prostoru.

Advertisements

Šta ti misliš?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s