Razglednica iz Novog Sada: 64. novosadska kritična masa

Iako je novosadska kritična masa počela da se održava u vreme dok sam još bila u Novom Sadu, nikad nisam uspela da im se pridružim – što zbog neznanja, što zbog némanja bicikla. Ali, u julu ove godine bila sam deo mase. Ovo je priča o tome.

 

Šabačko udruženje „Vozi ulice” u prošlosti

Kako sam član šabačke ekipe Vozi ulice već dugi niz godina, uvek se rado odazivam akcijama, vožnjama, druženjima – koliko mi vreme i obaveze dozvoljavaju. Jedne godine, recimo, nisam učestvovala skoro ni na jednoj vožnji jer se uvek dešavalo da imam obaveze u školi, te takmičenje, te radna subota, te ekskurzija, te neke priredbe. Onda dođe leto, pa neki odmor, neko putovanje; pa nekad loše vreme. I tako dani i meseci prođu.

Okupljali smo se jedno vreme u atomskom skloništu na Trkalištu, koje smo od grada dobili na korišćenje. Svakako novca nismo imali za ulaganje u sređivanje i opremanje skloništa, a sve učestaliji vandalski napadi i dodatno uništavanje ionako razrušenog i skoro neupotrebljivog prostora učinili su naša okupljanja još težim.

Da ne pominjem poplave u maju 2015. nakon kojih je i sklonište bilo pod vodom, tako da je utrošeno dosta ljudstva i novca na čišćenje ono malo nameštaja što smo imali a koji je već bio povukao buđ.

Na kraju smo ostali i bez skloništa, koje je pretvoreno u teretanu, koja već godinama ne radi.

Više puta smo od Francuza s Korzike dobili donacije (nekoliko desetina bicikala) koje smo u najvećem broju razdelili po Mačvi: preko humanitarnih akcija u osnovnim školama, preko Centra za socijalni rad, Karitasa, i preko foto konkursa. Svaka od tih aktivnosti bila je medijski propraćena, i zahvaljujemo se voditeljima televizije Šabac na prijatnoj saradnji.

Učestvovali smo u Noći muzeja i organizovali izložbe u skloništu.

Sarađivali smo sa više nevladinih, umetničkih, humanitarnih organizacija u Šapcu, jer su naši članovi takođe članovi drugih organizacija. A prostora za saradnju svakako je bilo.

Više puta smo gostovali na televiziji Šabac, u okviru redovnog programa, i da bismo predstavili aktivnosti kojima se bavimo, da bismo promovisali saradnju s Korzikancima, i da bismo što široj publici predstavili to šta radimo i čime se bavimo.

Često su se tekstovi o nama objavljivali u lokalnim novinama, ali jednako često u pogrešnoj rubrici – sportskoj, iako mi nismo sportsko udruženje i ne promovišemo biciklizam kao sport.

Zapravo, većini članova Vozi ulice smeta kad ih se naziva biciklistima jer smatraju da je to naziv za sportiste, a mi to nismo. Meni je, iskreno, svejedno, jer ja sebe smatram biciklistom kada sam u saobraćaju – bilo da vozim radi vožnje, bilo da ciljano idem nekuda biciklom.

Organizovali smo promotivne aktivnosti tokom „Leta na Savi“, ŠLF-a i Svetskog dana bez automobila.

Ne sarađujemo s lokalnim političarima jer smo nevladina organizacija i ne želimo da se vezujemo za ionako nestabilne lokalnopolitičke tokove.

Imamo vebsajt, imamo profile i stranice na društvenim mrežama, imamo članske karte, imamo mnoštvo ideja za čiju nam realizaciju nedostaju najviše materijalna sredstva, a nešto manje i aktivni članovi; ali ideja vodilja koja me je potakla da napišem ovaj tekst jeste saznanje da sve to što smo dosad uradili jednostavno nije dovoljno.

S druge strane, samo jednom sam učestvovala u novosadskoj kritičnoj masi, i to je bilo dovoljno da shvatim neke stvari: zašto je ekipa u Novom Sadu uspešnija od nas, kako funkcionišu, i da li možemo nešto njihovog iskustva da primenimo na buduće aktivnosti u Šapcu.


Šta NSBI ima a Vozi ulice nema

1: Stalni termin – poslednjeg petka u mesecu u 5 popodne

Julska novosadska kritična masa održana je u petak, 28. jula, u 5 popodne. Tradicionalno mesto okupljanja je Limanski park. To je bila 64. kritična masa. To je 6. godina otkako se održava. Punih 6 godina, i 4 meseca sedme.

Razglednica iz Novog Sada: 64. novosadska kritična masa 4

Krećemo iz Limanskog parka

Vozi ulice stalno menja termine vožnji. Ne ulazim u to zbog čega termine menjamo – sigurno ne zato što samo jedna osoba to želi, već da bismo se prilagodili većini. Jedno vreme je okupljanje bilo svake nedelje u mesecu, subotom u 11. Onda smo proredili vožnje na jednom mesečno, u 11 ujutro poslednje subote u mesecu. Onda smo menjali termin na nedelju u podne, ako se ne varam. Imali smo nekoliko noćnih vožnji, u 9 uveče (nažalost, nisam učestvovala ni na jednoj). Sad, ako se ne varam, letnji termin nam je subotom u 6 popodne. Ni na jednoj od ovih letnjih vožnji takođe nisam bila jer se uvek zadesi da tog vikenda ostanem u Novom Sadu.

S druge strane, Novosadska biciklistička inicijativa nikad ne menja termin kritičnih masa. Okupljanje je uvek poslednjeg petka u mesecu, u 5 popodne, u Limanskom parku. Kakvo god da je vreme, sunce, kiša, sneg, vetar, novosadska kritična masa se uvek održava. Bez izuzetka.


2: Prepoznatljivost u gradu, a i van grada

Novosadska biciklistička inicijativa postoji već skoro 7 godina. Za njih se zna i u Novom Sadu, i van Novog Sada.

Vozi ulice postoji nekih 6 godina, ako ne i 7. Za nas zna retko ko u Šapcu, a da ne pominjem ljude van Šapca. Realno, za nas znaju samo oni koji imaju neke veze s nama – porodica, prijatelji, mediji s kojima smo sarađivali, bivši i sadašnji članovi, i eventualno organizacije s kojima smo sarađivali i čiji su članovi takođe i naši članovi. Čini mi se da je i to – veoma površno. Jer, mediji nas i dalje svrstavaju u rekreativce i sportiste, a lokalna zajednica pojma nema ni ko smo ni čime se bavimo.

Za ovakve tvrdnje nemam čvrste dokaze, već iznosim stavove onako kako ih poimam iz svoje okoline.


3: Masa

Najbrojnija šabačka kritična masa svih vremena imala je blizu 70 ljudi – beše to jedna prošlogodišnja letnja vožnja. I sami smo bili vrlo prijatno iznenađeni tim brojem. Znam broj jer sam ja brojala. Videli smo da nas ima toliko puno da prosto moramo da zabeležimo broj.

Prosečna posećenost šabačkih vožnji je oko 30ak ljudi, a i to ako nas se okupi solidan broj. Učešće s više ljudi od toga je izuzetak.

Za primer uzmimo ovogodišnju junsku vožnju. Naravno, pošto uvek kasnim, kasnila sam i tad. Stižem na trg, a ono – nigde nikoga! Osim nekoliko ljudi iz organizacije, koji su došli s više opreme nego inače, nijedan učesnik nije došao! Ne gubeći nadu, ostali smo da čekamo ne bi li se neko pojavio, jer nam je bilo neverovatno da se ne pojavi niko. Epilog je da vožnja jeste održana, ali je postojala velika šansa da bude otkazana.

Razglednica iz Novog Sada: 64. novosadska kritična masa 3

Dok čekamo na raskrsnici

S druge strane, novosadska kritična masa je zaista MASA. Tačne brojeve nemam, ali mi se čini da nas je u julu bilo sigurno preko 150. Jednostavno, kolona je bila duga nekoliko desetina metara, a zauzeli smo bili celu širinu kolovozne trake. Ili, drugi podatak, kad smo sišli s mosta Duge, ja sam bila u prvoj polovini vozača. U trenutku dok sam prolazila ispod mosta, na sredini mosta je još uvek bilo ljudi. Znam da onima koji ne poznaju ovaj kraj to ne znači mnogo, ali sigurna sam da će mnogo vas ipak razumeti.


4: Policijska pratnja

Policijska pratnja organizuje se kada broj prijavljenih učesnika pređe određen broj.

Mi smo je u Šapcu imali samo jednom, ako se ne varam.

Julska novosadska kritična masa vozila je pod pratnjom tri policijska motocikla, pod rotacijom.

S jedne strane to deluje malo apsurdno, s obzirom na to da kritične mase imaju cilj da promovišu bezbednu vožnju. Naravno da će svaka vožnja biti bezbednija ako je pod policijskom pratnjom, ali trebalo bi da uslovi u saobraćaju budu dovoljno dobri da se biciklistička vožnja može neometano održati i bez obezbeđenja.


5: Saobraćajna infrastruktura

Novi Sad je grad koji je zaista pravljen po meri biciklista. Dok sam još bila student, više puta mi se desilo da me biciklističko zvonce opomene da ne smem da ometam biciklistički saobraćaj niti da pešačim po biciklističkim stazama kao da su trotoari. Tad na takve detalje nisam obraćala pažnju, ali normalno je da nam se percepcija saobraćaja i puteva menja u odnosu na saobraćajno sredstvo kojim se krećemo, makar ga némali uopšte.

Tokom celog fakulteta jadikovala sam nad stanovanjem u domu jer nemam mogućnosti da donesem biciklo, jer nemam gde da ga čuvam napolju, a ne mogu da ga nosim na treći sprat u domu – a čak i da sam mogla, opet ga ne bih imala gde držati.

A pre nekoliko meseci prvi put sam sela na biciklo u Novom Sadu, kao pravi biciklista. I krenula da vozim po biciklističkim stazama. I počeli su da me nerviraju pešaci koji ne obraćaju pažnju na to kojom se stazom kreću i usporavaju me.

Poenta priče je da je Novi Sad zaista grad po meri biciklista. S uređenim biciklističkim stazama i kulturom vožnje bicikla, ako izuzmemo, recimo, Futoški put po kome vožnja podseća na planinarsku, najveći broj novosadskih ulica ima dobre uslove za prijatnu vožnju, dobru nivelaciju staza i jednostavan prelazak s biciklističke staze na kolovoz.

Ali, važnije od svega, Novi Sad ima kulturu vožnje bicikla.

Šabac to nema. Mnogo ljudi bi vozilo bicikle, ali se plaši: automobila, razvaljenih staza, loše nivelacije koja primorava nespretne vozače na silazak s bicikla, uskih staza, jednosmernih ulica, krađe bicikala (koje se redovno dešavaju i po objektima koji su pod video nadzorom, poput bolnice), i mnoštva drugih prepreka.


6: NS ima poligone za iznajmljivanje bicikala

Još pre više godina, Novi Sad se pridružio mnoštvu evropskih gradova koji svojim građanima i posetiocima nude iznajmljivanje bicikala. I bilo je krajnje vreme, s obzirom na razvijenu infrastrukturu i ravničarski reljef kojim se Novi Sad može pohvaliti.

U početku su postojala 4 poligona, ali mislim da ih sada ima znatno više.

Nažalost, kako nikad nisam iznajmljivala biciklo, ne znam kako sistem funkcioniše ni koliko košta ni da li se isplati, ali svakako podržavam ideju i smatram je lepim i pametnim potezom. I znam sigurno da sam godinama prolazila pored nekih poligona i da u njima bicikala nikad nije bilo, što samo svedoči o tome da Novosađani, i te kako, koriste bicikle.


7: Između NS i Bg saobraća savremen voz kojim se mogu prevoziti bicikli

Naslov govori dovoljno. Najjednostavniji, najekonomičniji, naisplativiji vid masovnog transporta putnika u Šapcu skoro da je iskorenjen, tako da nam pruge propadaju i zarastaju u korov.

Najskuplja vozna karta od Novog Sada do Beograda, bez ikakvih popusta, košta oko 350 dinara, a vožnja između sat i po i tri i po sata – kako se kome zalomi. Poređenja radi, karta od Beograda do Bara košta 2300 dinara (bar je toliko koštala kada sam ja putovala), a vožnja traje isto koliko i autobusom.

Voz nije pouzdan; polasci često kasne; noviji vozovi su klimatizovani toliko dobro da je tokom prošle nedelje (kada su temperature zvanično bile tek 38 stepeni, a u stvarnosti i preko 60) temperatura u vozu bila oko 20 stepeni, ali je vožnja Bg-NS trajala ravno tri sata zbog stanja u kome se nalaze šine i zbog koga voz ne sme da se kreće brže od 30 km/sat…

Razglednica iz Novog Sada: 64. novosadska kritična masa 5

5.8.2017. u 3 popodne izmerili smo 47 stepeni, iako je po zvaničnoj prognozi u tom trenutku bilo „samo” 38

Dok je biciklistima iz Novog Sada i Beograda omogućeno da vozom jednostavno prevezu svog dvotočkaša i nastave vožnju, železnička stanica u Šapcu gotovo da i ne funkcioniše.

Jedini polazak iz Šapca ide do Rume, ako se ne varam. To je čuveni „Ćira“.


8: Popularnost u medijima

U julskoj novosadskoj kritičnoj masi učestvovalo je više novinara i medijskih poslenika.

Nekoliko njih nosilo je svetloodbojne prsluke s natpisom PRESS. Neki su vožnju slikali fotoaparatima sa strane. Čak, jedna devojka se, na Bulevaru cara Dušana, popela na ogradu lokalnog igrališta da bi imala što bolji kadar, a videla sam je da je neke momente slikala ležeći na travi. Neki su vožnju snimali kamerama postavljenim na kacige, ili na tregere ranaca.

Razglednica iz Novog Sada: 64. novosadska kritična masa 2

Posvećeni novinari neće izbegavati vratolomije da bi napravili dobar snimak

Svima im je zajedničko da su učestvovali u vožnji. Ne sećam se da je ijedan novinar u Šapcu ikad zaista seo na biciklo i pridružio nam se da iz perspektive bicikliste posmatra vožnju, da zaista učestvuje u njoj.

Oni s kojima smo sarađivali bili su obavešteni kada ćemo proći kojim putem da bi mogli namontirati opremu za snimanje, i čak smo morali putanje vožnji da menjamo da bismo se prilagodili njima i omogućili im da opremu ne iznose daleko na teren – već što bliže matičnoj medijskoj kući, ili smo nekim ulicama morali voziti duplo da bi uspeli da nas snime, kao fol u redovnoj vožnji.


9: Dugotrajne vožnje

Nakon ove novosadske vožnje u kojoj sam učestvovala, pitam se koji je cilj naših vožnji u Šapcu i zašto su tako kratke!

Dobro, realno, svaka je pravljena tako da prođemo kroz što veći deo grada, delimično i zato što nemamo tehničkih mogućnosti za dužu ili ugodnu vožnju, a imamo i dece i maloletnika i starijih sugrađana, kojima duže vožnje ne bi bile ugodne, itd. Nijedna vožnja, bar koliko ih ja pamtim, nije trajala duže od sat i po, sa sve okupljanjem na trgu, fotografisanjem, i kratkotrajnim druženjem u parku ili na Starom gradu – u zavisnosti od toga gde završimo. Šabac jeste relativno mali, ali ne verujem da smo ikad prešli više od 5-6 km.

S druge strane, julska novosadska vožnja trajala je više od sat i po! Okupili smo se u Limanskom parku u 5, krenuli da vozimo u 5.10, prošli oko Limana 4, ka Detelinari, pored autobuske stanice, kroz centar, ka keju, prešli Varadinski most, i završili na Oficircu, vozivši aktivno oko sat i po, i prešavši bar 15ak km. Ne mogu da tvrdim da je baš toliko, ali znam tempo kojim inače vozim – između 15 i 20 km na sat – a ova vožnja bila je tek nešto sporija od mog uobičajenog tempa.

I najbolje od svega je iako jesmo napravili veliki krug po gradu, najudaljenija tačka do koje smo stigli bila je tek na 10-15 minuta udaljena od mog stana, tako da sam mogla odustati u bilo kom trenutku i vrlo brzo se naći „kod kuće“.


10: Blago nepristojna deca

Jedna od stvari koje bih zamerila nekim učesnicima julske novosadske kritične mase jesu nekulturna deca, a znam sigurno da ovakvih slučajeva nikad u Šapcu nije bilo.

Naime, dok smo prolazili Bulevarom Mihaila Pupina, od Bazaara, ka Žarka Zrenjanina, pored mene su se opet zatekli osnovci koji su se gurali na biciklima, naslanjajući se jedan na drugog pod takvim uglom da sam očekivala da se u nekom trenutku bicikli isprevrću i da nastane haos. Oni su vozili vrlo opušteno, smejali se i zabavljali, a ja se više puta našla u iskušenju da ispadnem baba-roga i prokomentarišem nešto ne bih li im skrenula pažnju na to da takvim ponašanjem ne ugrožavaju samo sebe već i druge učesnike u vožnji. Jer, kritična masa nikako nije ni vreme ni mesto za takva koškanja, a ni njihovo ponašanje nije u redu.

S druge strane, učesnici naših vožnji u Šapcu nikad nisu uradili tako nešto, možda delimično i zato što fizički nemaju prostora za to. Dok u Šapcu vozimo u koloni ili u paru, u Novom Sadu smo zauzeli celu širinu kolovozne trake i često nas je bilo i po 4-5 u redu.


11: Popusti i promocije

I, na kraju, jedna od stvari koje smo pokušali da sprovedemo u Šapcu a koja nije urodila plodom, jesu popusti za registrovane članove. Imali smo neke povlastice u nekim biciklističkim servisima i radnjama – 30% popusta na kompletan servis bicikla, i neke popuste na kupovinu delova za bicikle, ali ništa više od toga.

S druge strane, članovi NSBI, sudeći po vebsajtu, ostvaruju brojne popuste i mnoštvo pogodnosti po Novom Sadu, a za članstvo je dovoljno uplatiti godišnju ili dvogodišnju članarinu.


12: Šabac i Novi Sad – odakle sam i gde sam

I, na kraju, jedna lična zabeleška. Šabac je moj grad. Ekipu u Šapcu poznajem – što iz gimnazije, što iz VU, što iz grada, i ma koliko novih ljudi da dođe na vožnju, uvek je tu neko koga poznajem.

Iako sam negde nekad čula da je pokretač NSBI čovek koji je, igrom slučaja, baš iz mog mesta, i čija je kuća neka 2-3 km od moje, nikad nisam došla do njega jer nisam imala razloga.

S obzirom na dosadašnje iskustvo s Novim Sadom, i uopšte ostatkom sveta, po kome smo mi Šapčani rasuti bukvalno kao biseri iz Bajagine pesme, očekivala sam da ću na izuzetno posećenoj novosadskoj kritičnoj masi sresti bar nekoga koga poznajem. I razočarah se videvši da nema apsolutno NIKOGA. Vozila sam tamo skoro dva sata kao potpuni otpadnik.

Da, lepo je to, deo si mase, i niko te ništa ne pita, niti ikoga zanimaš, ali s druge strane – tužno.

Jer, u Šapcu sam svoj na svome, a u Novom Sadu – tek treba da nađem mesto, iako sam u gradu već skoro 10 godina. Čitavu deceniju, s manjim prekidima.

I tako dolazimo do sumiranja svega ispisanog. Stoji činjenica da je Novi Sad mnogo veći grad, da je kultura ljudi drugačija, da je grad projektovan tako da bude ugodan i pešaku i biciklisti i vozaču, da se s nekim novosadskim povlasticama Šabac nikad neće moći takmičiti jer ih ne može dostići, ali možemo li ih priloženog izvući neke zaključke?

Obe organizacije postoje relativno sličan period, obe su (bile) prisutne u medijima, obe imaju mogućnost za veliku podršku sugrađana, ali ta podrška u Šapcu izostaje; u Šapcu nemamo dobru saobraćajnu infrastrukturu (čak nemamo više ni onu koju smo nekad imali, oko Poljoprivredne škole i ka Zorki jer su se staze raspale usled višedecenijskog neodržavanja i neulaganja u dalji razvoj), niti poligone za iznajmljivanje bicikala; mediji se distanciraju od nas, a u Novom Sadu su deo ekipe; šabačke vožnje su kratkotrajne i imaju slab domet, dok su novosadske tako osmišljene da te dovoljno izmore i da se rekreiraš; i članstvo u novosadskoj organizaciji donosi članovima mnoštvo pogodnosti nevezanih za biciklizam, već je i iz oblasti kulture, ali i mnogih drugih.

Da li je ovih 12 razlika ključ (ne)uspeha ili postoji još nešto? Volela bih da čujem mišljenja čitalaca.

Ako ste propustili moje prethodne tekstove, pročitajte i njih:

Advertisements

Šta ti misliš?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s