i još jedno nepotrebno stradanje

U ponedeljak nešto posle osam ujutru izašao sam sa Trkališta na Norvešku ulicu, i zatekao ženu kako leži na kolovozu. Pored nje je ležao bicikl, a malo dalje je stajao kamion.

Situacija je bila kristalno jasna, žena je očigledno dolazila Norveškom iz pravca Živinarnika, a kamiondžija koji ju je udario, izlazio je iz Rodinog dvorišta. Savršeno vedar dan i savršeno pregledna situacija – Norveška, kao i mnoge šabačke ulice, nema drvored. Setio sam se prethodne slične situacije, i pogledao u Sunce. Ono je stajalo osetno levlje od pravca Norveške, možda iznad Selove škole, na sasvim konkretnoj visini, i nije moglo da ozbiljno zasmeta kamiondžiji.

Uskoro je stigao sanitet, i zdravstveni radnici su odneli ženu. Ona je bila pri svesti, i nadam se da će ulazeći u policijsku statistiku žrtava nasilja u saobraćaju da završi u kategoriji lake telesne povrede, i da se oporavi. Ali definitivno nije dobro prošla, kao što su fatalistički komentarisali zabrinuti očevici koji su tešili kamiondžiju, oca troje dece, kako je sam sebe definisao. Nazvao sam saobraćajnu policiju, ali nisam imao vremena da ih čekam, pa sam produžio svojim poslom.

Usput sam razmišljao o situaciji. Profesionalni vozač, sa licencom C kategorije, jednostavno nije gledao kud udara. To je tako, i to se dešava redovno, živi ljudi nisu u stanju da kontrolišu nasilnički potencijal motornih vozila, i stvari svaki čas izmaknu kontroli. Ako ekstrapoliramo policijske podatke od prethodnih godina, možemo doći do zaključka da je od prethodnog slučaja čije sam posledice lično gledao pa do danas, otprilike 60 biciklista lakše ili teže povređeno na šabačkim ulicama.

Prosečan saobraćajni inženjer bi verovatno samo slegao ramenima na ovu konstataciju. Sveopšte intenzivno prisustvo motornih vozila na gradskim ulicama je stvar neupitna i podrazumevajuća, i tu nema diskusije, bez obzira na očigledne posledice. A dizajn predmetne saobraćajnice stvarno jeste besprekoran, preglednost je savršena, i tu nema prostora za poboljšanje.

Ali to je samo površna, parcijalna vizija saobraćajne infrastrukture i njenog funkcionisanja. Kao što smo već suviše puta ponovili na ovom blogu, šabačka saobraćajna infrastruktura je pravljena bez ikakve ideje o prisustvu biciklista na njoj, a kamo li o tokovima motornog i nemotornog saobraćaja. Zato su tokovi biciklističkog saobraćaja maksimalno slepljeni uz tokove motornog saobraćaja (druge mogućnosti i ne postoje), i biciklisti su intenzivno izloženi kontaktu sa motornim vozilima, što značajno povećava mogućnost, pa samim tim i učestalost, ovakvih slučajeva fizičkog nasilja.

Na početku ovog teksta, ja sam izašao biciklom sa Trkališta. Išao sam, kao i skoro svako jutro, iz pravca toplane ka ulici Vlade Jovanovića. I, kao i skoro svako jutro, jahao sam kroz Trkalište, kroz prostor kojim ne prolaze motorna vozila, i koji je zahvaljujući tome prijatnij i bezbednij od valjda svake šabačke ulice. Naravno, usput sam se njakao sa ivičnjacima i neasfalniranim deonicama, jer Trkalište – i pored savršenih uslova – apsolutno nije pravljeno sa idejom da kroz njega prolaze biciklisti. Nesrećna žena je možda kao i ja dolazila iz pravca toplane, ali je – vođena dizajnom infrastrukture – pedalala ulicama Prote Smiljanića i Norveškom, potpuno istom putanjom kojom se kreću motorna vozila, dakle maksimalno izložena njihovom nasilničkom potencijalu. A ako je dolazila sa Živinarnika, možda joj je putanja linijom Vojislava Ilića – Braće Nedić bila takođe smislena, ali su je fizičke prepreke na segmentu kroz bolnički krug, kao i zabrana smera u Grmićkoj, oterale na paralelnu Norvešku ulicu, u kojoj je intenzitet motornog saobraćaja, pa samim tim i njena izloženost, znatno veći. U našem predlogu za prilagođavanje šabačke saobraćajne infrastrukture biciklistima, definisanje i fizičko sređivanje ruta kroz Trkalište i bolnički krug stoje iscrtani već godinama, sa potencijalom da unaprede bezbednost hiljadama šabačkih biciklista.

Sada mi ostaje samo da citiram samog sebe iz prethodnog, već pomenutog, i vrlo sličnog teksta : Mi sada možemo da se u tišini pitamo ko će od nas sledeći da poljubi šabački asfalt, ili možemo da pojačamo napore da se za naše probleme čuje, i da nadležni ozbiljno pristupe rešavanju. Za ovu drugu opciju, poštovani sugrađani, potrebna nam je i vaša podrška, da bi naši pozivi bili dovoljno glasni.

Autor : Dragan Jovanović

 

Advertisements

2 mišljenja na „i još jedno nepotrebno stradanje

  1. Konačno da neko brine i o nama koji vozimo i volimo bicikl. Ja sam u stalnom strahu, jer nam vozači automobila ne ostavljaju ni pola metra, uz ivicu i do trotoara. Deca su izlozena najvecim opasnostima na putu.Koliko znam gradonačelnik vozi bicikl, i ima volju da uredi biciklisticke staze svuda, ali nisam sigurna kada će doći do te realizacije.Pozdravljam vaše inicijative. Pokrenuli ste nešto vrlo korisno za nas bicikliste. Učinili ste nas vidljivim.

    • Много људи одустаје од вожње бицикла у Шапцу управо јер се не осећају безбедно. Баш зато и постоји Вози улице – да се скрене пажња јавности на то да од бициклистичког саобраћаја сви имамо користи.

Šta ti misliš?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s