kuda s trotinetima

U poslednjih par godina električni trotineti su naglo postali čest element urbanih saobraćajnih sistema širom sveta. Njihova popularnost me ne čudi – u pitanju je sprava vrlo zgodna i praktična za brzo kretanje kroz gusto gradsko tkivo, pritom dovoljno kompaktna da se lako unosi u zgrade i autobuse i da ne zahteva poseban prostor za skladištenje. 

Svet je ostao zatečen masovnim trotinetašenjem – postojeća infrastruktura definitivno nije kadra da iole kvalitetno opsluži ovu novu kategoriju učesnika u saobraćaju, i oni se snalaze kako znaju, što povremeno dovodi do neugodnih pa i nebezbednih situacija. Vidno je i u domaćoj i u svetskoj javnosti da je problem zapažen, i postoji očigledan stav i kod javnog mnjenja i kod saobraćajnog establišmenta da ga treba rešavati. Prijatno smo iznenađeni informacijom da su i domaće nadležne institucije već pokrenule proceduru osmišljavanja pravnog rešenja.

Električni trotinet je motorno vozilo, i potpuno se uklapa u zakonsku definiciju mopeda, odnosno lakog motornog dvotočkaša (vrsta L1 u pravilniku). Kao takav, trotinet treba da bude homologizovan, odnosno da poseduje potvrdu o uklapanju u standarde propisane za odgovarajuću kategoriju vozila. Ovde već imamo problem jer izgleda da ni jedan od postojećih modela na tržištu nema odgovarajuću potvrdu, tako da su po postojećim propisima praktično svi električni trotineti u Republici Srbiji ilegalni, i njihova upotreba na javnim putevima nije dozvoljena.

Pošto je reč o vozilu znatno manje snage motora i srazmerno manjeg destruktivnog potencijala u odnosu na ostala motorna vozila, postavlja se pitanje opravdanosti zahteva za homologizacijom i vozačkom dozvolom za vozače električnog trotineta. U evropskim državama koje su već koliko toliko odmakle sa definisanjem propisa u vezi vožnje trotineta zahtevi za licenciranjem vozila i vozača se ne pominju (primer), tako da verujemo da ni kod nas neće biti tih problema. Stručnjaci i javno mnjenje su prilično složni oko još jedne stvari – trotinetima nije mesto na trotoaru, i sa time se potpuno slažemo. Trotoari su obično uski, ispresecani ivičnjacima, banderama i drvoredima, i kao takvi su vrlo neudobni za vožnju na točkovima, a u takvom tesnom okruženju je i interakcija sa pešacima i njihovim ritmom kretanja kako neudobna tako i potencijalno opasna.

Teži deo pitanja je onaj suprotni – gde trotinetima jeste mesto? Odgovor na ovo pitanje se već dosta ređe pominje, i imam utisak da bi mnogi najviše voleli da prosto sklone trotinete sa ulica, da im ne remete status kvo. Dobar početak ovog odgovora možemo da nađemo u austrijskim izmenama zakona od pre par meseci : trotinet je bicikl. I stvarno – po svojim gabaritima, težini i uobičajenoj brzini kretanja, električni trotinet je – od svih uobičajenih vozila – očigledno najbliži biciklu, i najlogičnije je tako ga i zakonski definisati i tretirati. Verovatno bi bilo idealno definisati novu kategoriju vozila – naziva lako vozilo ili sličnog – u koju bi spadali i bicikli i svi trotineti, i možda još neka slična vozila i sprave, na primer haverbordi i roleri. U ovu kategoriju bi se savršeno uklopila i široka paleta vozila za ljude sa problemima sa hodanjem, od običnih invalidskih kolica do različitih varijanti mobiliti skutera za koje i ne znam naziv na srpskom jeziku, jer ih – verovatno baš iz razloga o kojima pričam ovde – na našim ulicama praktično uopšte i nema. 

Rešavanje ovog pravnog aspekta učestvovanja trotineta u saobraćaju nije rešenje problema, nego samo neophodna priprema. Pravi problem je infrastrukturne prirode. Trotinetaši iz bezbednosnih razloga masovno beže sa kolovoza na neudobne trotoare, i to se naravno neće promeniti bilo kakvom zakonskom odredbom. Bezbednosni problem koji trotinetaši imaju deleći prostor sa automobilima jeste isti problem koji decenijama unazad imaju biciklisti na kolovozu, s tim što je kod trotinetaša taj problem osetno izraženiji, jer im je vozilo kompaktnije, pa su im koske srazmerno izloženije destruktivnom potencijalu krupnijih motornih vozila. 

Ovde smo već na poznatom terenu. Problem neprilagođenosti saobraćajne infrastrukture biciklističkom saobraćaju je stari i dobro poznat problem, za njega postoji čitava paleta funkcionalnih konceptualnih rešenja, i za njihovu primenu su i do sada postojali ozbiljni razlozi. Sada, pojavom ove nove i sve obimnije potkategorije učesnika u saobraćaju, razlozi za prilagođavanje infrastrukture lakim vozilima dodatno dobijaju na težini, pa se pred saobraćajni establišment postavlja izazov da ovom poslu pristupi što pre i što ozbiljnije.

Za grad sa šabačkom uličnom mrežom, optimalan pristup prilagođavanju saobraćajne infrastrukture potrebama lakih vozila se svodi na (delimično) fizičko razdvajanje njihovih putanja i putanja težih vozila, kroz klasifikaciju postojećih gradskih kolovoza i kreiranje novih staza, što smo detaljnije opisali ovde. Ovakvo rešenje u principu odlično pasuje potrebama trotinetaša, s tim što njihova veća ranjivost dodatno naglašava potrebu za ozbiljnom i detaljnom inhibicijom destruktivnog potencijala automobilskog saobraćaja, nego što je to do sada bivao slučaj. 

Autor : Dragan Jovanović

 

Advertisements

Šta ti misliš?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s